Američko ostrvo koje je nekada bilo ponos Rusije

Ostrvo Unalaska u udaljenom Aleutskom arhipelagu bilo je deo epskih, ali sada uglavnom zaboravljenih vojnih borbi tokom Drugog svetskog rata.

  • Magazin
  • Putovanja


Stacionirano tamo gde Pacifički okean sreće Beringovo more, američko ostrvo Unalaska je prava prirodna ilustracija prelaza između Severne Amerike i Sibira. Ostrvo leži zapadno od Havaja, a njegov položaj na vrhu Istočne Azije čini ga jednim od najudaljenijih zajednica Aljaske. 

Deo Aleutskih ostrva, arhipelag od preko 1.100 milja savija se zapadno ka ruskom poluostrvu Kamčatka, a Unalaska je jedno od najtežih prirodnih okruženja za život. Vetrovite obale su robusne, često s naglim prekidima i u potpunosti lišene drveća. Zbog lokacije Aleutskih ostrva u Pacifičkom prstenu zemljotresi su gotovo svakodnevni, a polovina od 70 vulkana, uključujući i vulkan Makušina doživelo je erupciju u proteklih 250 godina. 

“Kolevka oluja“ i “mesto rođenja vetrova“ su dva potpuno zaslužena nadimka za ovaj lanac ostrva. Konfliktni metereološki sistemi nastali u susednim morima rezultiraju ciklonskim olujama, vetrovima uraganskih jačina, jakom kišom i gustom maglom koja značajno utiče na vremenske prilike u većini Kanade i kontinentalnoj SAD. 

Danas oko pet hiljada ljudi Unalasku zove svojim domom, uključujući ribare i starosedeoce Aleute, koji govore unanganskim jezikom i žive na ovom području najmanje 9.000 godina, tako stvarajući jedinstveni lifestyle koristeći svaki mogući resurs koji im je more ponudilo. 

Ali, u prethodnih nekoliko vekova, populacija Aleuta se smanjila zbog bolesti i postepenog iscrpljivanja njihove kulture koju je doneo kolonijalizam. Danas na Aljasci i Aleutskim ostrvima ima tek oko 3.800 Unangaka.

 Nakon što su danski istraživač Vitus Bering i njegov ruski kolega Aleksej Čirikov postali prvi Evropljani koji su posetili Aleutska ostrva, talasi ruskih prodavaca krzna su počeli da pustoše životinje koje ovde žive. Krajem 16. veka ostrva su postala kolonija ruske imperije, a i dan danas mnogi stanovnici imaju ruska prezimena. 

Ruska pravoslavna crkva krenula je za lovcima i izgradila male porodične kućice na ostrvima preobrativši mnoge starosedeoce Unangaka u svoju veru. Iako su SAD stekle vlast na Aleutskim ostrvima kada su kupile Aljasku od Rusije 1867. godine, rusko pravoslavno nasleđe je preživelo, pa tako i danas postoji Ruska pravoslavna crkva. Jedini pravoslavni sveštenik Evon Bereskin je i jedini čuvar crkve Svetog Vaznesenja. 

Pre Drugog svetskog rata, SAD su imale skromno vojno prisustvo na ovim ostrvima koja leže relativno blizu istočne Azije. Zbog samog položaja bila su laka meta nakon japanskog bombardovanja Perl Harbora. Dve letelice japanske proizvodnje bombardovale su holandsku luku u gradu Unalaska i ubile 50 ljudi. Nekoliko dana kasnije zvanične japanske snage su napale Kiska i Atu ostrva 850 milja od Unalaske u pokušaju nanošenja psihološkog udara i preusmeravanja američkih snaga iz centralnog Pacifika gde je Bitka za Midvej trebalo da se održi. To je bila prva invazija na američkom tlu od britanskog napada 1812. godine. 

U roku od nekoliko meseci od napada holanskog Harbura 145 hiljada američkih vojnika raspoređeno je da brani i ponovo preuzme okupirana Aleutska ostrva. Ostrva su obezbedili tvrđavama, artiljerijom i buknerima. Veća baza koja gleda na zaliv Unalaska i Beringovo more, nekoliko milja daleko na obližnjoj planini Baliho, poznatija kao tvrđava Švatka, imala je čak 100 zgrada izgrađenih da izdrže zemljotrese i vetrove uraganskih jačina.

 Epske borbe su se vodile na mračnom i teškom terenu. Hiljade ljudi je umrlo na obe strane, a ponajviše od izlaganja oštrim vremenskim uslovima. Do avgusta 1943. godine Japanci su proterani sa ostrva, a tokom vremena bitke koje su se ovde odigrale su gotovo zaboravljene. 

Nakon japanskih napada, američka vojska je naložila obaveznu evakuaciju Aleuta „iz sigurnosnih razloga“ kako bi se ostrvo pripremilo za dolazeće vojne snage. Stanovnici su dobili manje od jednog dana da spakuju samo jedan kofer, a nije im rečeno ni gde će ići, ni kada će se vratiti. Iz devet sela proteran je 881 starosedelac u napuštene kišne šume jugoistočne Aljaske gde su boravili naredne tri godine. Mnogi do tada nikada nisu napuštali svoju domovinu, niti videli kako drveće izgleda. Oko 10 odsto populacije preminulo je u kampovima zbog loših stambenih i sanitarnih uslova i nedostatka zdravstvene nege. Oni koji su se vratili 1945. godine zatekli su spaljena i opljačkana sela. 

Osamdesetih godina prošlog veka Aleuti u saradnji sa japanskim Amerikancima tužili su državu za zlostavljanje i lišavanje prava tokom Drugog svetskog rata. Godine 1988. usvojen je zakon o restituciji kojim je odobrena finansijska kompenzacija i izvinjenje starosedeocima od kongresa i predsednika SAD.



B 92
foto:internet

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Aleksandar Kamenjašević 2018.
Sva prava zadržana.