Priča: Kup pobjednika kupova...

To nam treba, đavoli vas znali tamo u Monaku ili Nionu, to nam fali. Uprkos svemu i uprkos vama, to bismo voleli da vratite, da ima nekog tamo u UEFA koji će reći, a znate šta, ljudi, evo jedne sulude ideje, vratimo narodu Kup pobednika kupova. . .

  • Sport
  • Fudbal


Postoje u politici, u PR-u, u tom marketingu, nešto što se zovu “probni baloni”. To je ono kada neko izjavi nešto što se, mislimo, graniči baš sa zdravim razumom, tek da vidi kako će da prođe. Ako javnost odreaguje burno, strašno, negativno, izađe neko i kaže da je to bila samo skurnja, ništa ozbiljno, to se neko izleteo, je li.

Kod UEFA to tako ne funkcioniše. Ponadate se da je to neka njihova marketinška kerefeka, ali jok, oni teraju po svome šta god da javnost, pa i ona najšira moguća, uključujući čak i klubove i saveze, mislila o tome. I ništa ih neće pokolebati.

Tako je bilo kada je, nema tome ni mesec-dva, iznebuha najavljeno nekakvo novo, treće takmičenje u evropskom kalendaru. Mislili smo da je na dugom štapu, ko zna kad će to i da li će biti, ali znajući “evropsku kuću fudbala” – kakav eufemizam! – nismo morali dugo da čekamo na odgonetku.

U utorak ujutru, UEFA je potvrdila da će nas od jeseni 2021. sačekati novo evropsko takmičenje, sa 32 ekipe.

Zasad ne znamo ništa o “prolazu”. Možemo samo da nagađamo. Možemo da kažemo i da nam se ne sviđa, kao što nam se verovatno neće svideti. Zašto i bi?

Ništa što su dosad smislili, od ove Lige nacija do onog Evropskog prvenstva sa milion ekipa i milion domaćina, nije nam se dopalo, i zato možemo samo da maštamo, da pustimo duši na volju i da zamislimo šta bi bilo kada bi tamo, u Nionu, Bazelu, Ženevi, gdegod da su, zar je to važno, sedeli ljudi koji vole, osećaju, miluju fudbal.

Da, zovite nas nepopravljivim i patetičnim romanticima, recite da smo glupi i da nas je pregazilo vreme; šta se mi tu palimo, uostalom, kada dobar deo čitalaca ovih redova uopšte ne zna ni šta je to, sem po nekom davnom čuvenju, za njih je to jednako bizarno i egzotično kao i Intertoto ili Kup sajamskih gradova ili Mitropa kup ili Kopa Otorino Barasi ili Međunarodni kup železničkih radnika Evrope (da, sve je to postojalo), ali za nas (budale), za nas (budale) te tri reči imaju drugačije, bogatije, potentnije, skroz seksi značenje, prizvuk i odsjaj.

Kup pobednika kupova.

To nam treba, đavoli vas znali tamo u Monaku ili Nionu, to nam fali, to nadmetanje koje je, znamo, objasnili su, napravili su slajdove i eksel tabele, pregazilo vreme, koje nema više smisla u eri globalizacije i ligaških delova i sakupljanja bodova a onda nokaut-faze i šta su već smislili ne bi li maksimizirali prihode od TV prava i inih izvora; pa uprkos svemu i uprkos vama, to bismo voleli da vratite, da ima nekog tamo u UEFA koji će reći, a znate šta, ljudi, evo jedne sulude ideje, vratimo narodu Kup pobednika kupova...

Jasni su argumenti protiv: svi prvaci i ostali najjači klubovi ionako igraju Ligu šampiona, a nije li takmičenje upravo i ukinuto zato što su oglašivači i navijači (kod UEFA je to tim redosledom!) izgubili interesovanje?

KPK, kako je glasila njegova skraćenica u starim novinama u doba kada je fudbala bilo mnogo manje na televiziji, nije izgubio svoju takmičarsku draž kada je nastala LŠ, ali jeste čim je ona proširena.

Zato je, uostalom, već po sredini devedesetih postao manje važan, a do kraja decenije, veka i milenijuma i ukinut, ali ko može zaboraviti poslednje finale Kupa kupova?

Bilo je to na Vila Parku, jednom tako evropskom stadionu, ma kako njegovi sopstvenici danas delovali; danas vidimo da tribine nisu bile baš prepune, ali radost i euforija navijača ne mogu se sakriti.

Majorka Ektora Kupera, tada jedan od egzotičnijih evropskih klubova, Majorka sa Ibagazom, Bjađinijem, Engongom, Danijem, našim Jovanom Stankovićem – onim što je bio u Zvezdi u najgore vreme, mada nije delovao loše – izazvala je Eriksonov Lacio sa Salasom, Vijerijem, Stankovićem, Almeidom, Mihom, Nestom, Pankarom, Favalijem.

Bobo ga je dao prvi, šmekerski glavom sa jedno pola terena, Stanković je namestio Daniju za 1:1, a onda je pred sami kraj utakmice taj plavokosi Čeh, još mu je kosa prilično kratka, uhvatio volejčinu, i to desnom nogom!, sa jedno šesnaest metara.

Ako je jedan gol makar donekle mogao da predoseti onaj Zidanov iz Glazgova, mogao je to da bude ovaj.

Bio je to poslednji pogodak u Kupu pobednika kupova. I nije bio običan, i nije bio neki otpadak, i nije bio za 3:0 ili 4:1 ili tako neki rezultat, jok, bio je za pobedu, baš takav.

Taj gol Pavela Nedveda u žutom dresu, to bi, da ima sluha, i mašte, i osmeha u Nionu, bilo dovoljno da se vrati Kup pobednika kupova – sedeli bi tako, svi ti đaniji infantini ili kako se već zovu, i slušali predloge kako će izgledati to novo takmičenje i da li će biti samo predujam za neku treću ligu u koju bi upale nacije poput Srbije, a onda bi neko pritisnuo “Play” i prikazao poslednje finale KPK i gol Nedveda u žutom dresu, pa bi shvatili da im je samo jedno činiti.



Naravno, moderni fudbal ne haje za romantiku, baš ga briga za to što su neke od najvećih utakmica u istoriji ove igre nosile baš etiketu Kupa kupova.

I ta poslednja, na Vila Parku, i kad je Najim lobovao Simena sa pola terena u finalu 1995. (zato je ovaj, kada je to učinio Ronaldinjo sedam proleća kasnije, bio tako pomiren sa sudbinom!), i kad je, mnogo davno, Milan pokrao Lids za trofej, i kad ga je uzela Parma što se sada ponovo vratila u naše živote, i kad je Mančester Junajted u belim dresovima pobedio Barselonu u prvoj sezoni povratka Engleza u evropska takmičenja posle Hejsela, a onda nezasluženo i dripački prevario Zvezdu u Superkupu...

A kad smo kod naših, i OFK-a je tu igrala ono polufinale, a nisu li Zvezda i Partizan imali utakmice koje će umnogome odrediti njihov kod? Partizan ludila sa Seltikom i Groningenom, plus ispadanje baš od trijumfalnog Lacija u poslednjoj godini; Zvezda nekada davno prolazi Real na penale, samo da bi ispala od Fradija.

Jedan od nepobitnih argumenata koji je odvajao, i koji bi i danas odvajao KPK, naravno ako bi bio mudro sastavljen, bio je to što su ga igrali klubovi koji su zapravo nešto osvojili.

Ovih godina u finale Lige šampiona može da se probije četvrtoplasirani tim iz neke velike lige – ne samo da može, nego to obično tako i bude! – ali koliko god da su nipodaštavana kup takmičenja, koliko god da su izgubila na svojoj privlačnosti, pehar je pehar, a oni koji su se takmičili za još veći pehar, znali su šta znači trijumfovati.

Naravno da niko ne može da zamisli da UEFA, umesto još jednog zakukuljeno komplikovanog i, da budemo iskreni, nepotrebnog turnira sa sve nekim ukletim kvalifikacijama koje će za mnoge nižerangirane timove predstavljati samo mučenje, uvede, odnosno vrati, onaj pošteni sistem: utakmica u gostima, utakmica kući, samo pobednici domaćih kup-takmičenja, dva-tri kola i već je proleće...

I šlus.

Kup pobednika kupova miriše na patinu, miriše na dane kada Atalanta tuče Mehelen i samo zbog toga se, trideset godina kasnije, pola Bergama pakuje u vozove na novo evropsko gostovanje.

Oseća se na noć kada se u finalu, u sred Zapadne Nemačke, sretnu dva debelo istočnoevropska, varšavopaktovska kluba, kao što su Dinamo Tbilisi i Karl Cajs Jena, ili kada dedeerovski Magdeburg, u utakmici koja je poznata kao “meč koji niko nije video” (bilo im je zabranjeno da dovode navijače, u strahu da će klisnuti iz “demokratskog” pakla), na De Kajpu u Roterdamu, pobeđuje Milan mladog stručnjaka po imenu Đovani Trapatoni.

I ta utakmica je, baš kao i ona sa Simenom, baš kao i ona sa Nedvedom, bila signal onoga što će doći: i da će DDR imati dovoljno snage da na Mundijalu u Nemačkoj pobedi moćne domaćine, i da će Trapnaučiti mnogo iz tog prvog poraza, i onda kada uzme Juve, neće napraviti istu potcenjivačku grešku.

Pokušajmo sada da se stavimo u rolu benevolentne Uefe. Zar ne bi, u svetu u kojem je retro ponovo kul, upravo ono što je jednostavno i provereno, bilo drugačije i privlačilo mnogo više pažnje?

Zar ne bi jedan meč, onim čudesnim četvrtkom, od kojeg zavisi sve, privlačio više pažnje od petog i šestog kola Lige Evrope, ili čak Lige šampiona, gde je poznato ko gde ide i ko ne može dalje? Zar ne bi jedno staromodno kup takmičenje, od 180 minuta što pakuju i nade i strepnje i zebnje i, ponajpre, iznenađenja, vratilo draž nekomercijalnog (ili, bolje: ne samo komercijalnog) fudbala, a time i pozornost njegovih poklonika?

Treba li i potcrtati da je to bio toliko težak turnir da ga velikani poput Reala (tukao ih Aberdin ser AleksaFergusona!), Liverpula, Intera, nikada nisu osvojili?

Sve ovo je samo “wishful thinking”, rekli bi Englezi, ako znamo Uefu i to da se ona ne bavi probnim balonima, a još se manje bavi romantikom; i baš zato je, njima u inat, valjda lepo da maštamo, da pustimo duši na volju i da zamislimo šta bi bilo kada bi tamo, u Nionu, Bazelu, Ženevi, gdegod da su, zar je to važno, sedeli ljudi koji vole, osećaju, miluju fudbal, pa da neko od njih kaže, a znate šta, ljudi, evo jedne sulude ideje, vratimo narodu Kup pobednika kupova.

Izvor: mozzartsport

KOMENTARI1
POŠALJITE PORUKU

Slavija 1908 Antifa front

20.09.2018 19:51

KPK je imao dušu. Bio je posljednje uporište istinskog fudbala. Kao što je i naša Slavija bila jedan od poslednjih uporišta pravog fudbala u RS. A onda su je uništili sitni biznismeni, politički podlaci i prigradski svijet u koji je Slavija izbjegla

Razvoj: NEST

© Aleksandar Kamenjašević 2018.
Sva prava zadržana.