Skromni, a bogati

Zašto je srpske pisce fascinirala Norveška, pa su joj posvetili neke izuzetne knjige, to je prvo što sam se zapitala radeći serijal „Putevima putopisaca“.

  • Magazin
  • Zanimljivosti


Da sam stigla u zemlju „snega i leda“ bilo je jasno još na aerodromu na kome me je dočekao pravi beli medved, doduše prepariran, ali dovoljno simboličan za sve ono što smo želeli da snimimo i dočaramo o Norveškoj, krećući se Putevima putopisaca.

Sve ono što medved predstavlja, veličinu, divljinu, belu boju ogledalo se i u Norveškoj, velikoj zemlji, surove i divlje prirode koja najveći broj dana biva prekrivena belim – i na nebu i na zemlji – snegom i belim noćima. 

Zemlja paradoksa u kojoj sunce retko i na kratko zalazi, a kojoj sunce toliko nedostaje. Zemlja toliko velika a sa tako malim brojem stanovnika.

Norveška je i zemlja koja je u trenutku kada ju je posetila Isidora Sekulić i o njoj napisala prvi putopis (Pisma iz Norveške) čijim se i mi stopama danas krećemo, od najsiromašnije u Evropi, postala jedna od najbogatijih.

Prvi utisak po sletanju u Oslo je da je centar glavnog grada lep i mali, da se lagano da prehodati što odmah i činim.

Pre nego što sutra krenemo da snimamo, želim da sve obiđem i upoznam. Lepota Osla nije raskošna kao u Parizu, ili kraljevska kao u Londonu.

Nije ni zanosna kao u Rimu, Firenci i Veneciji. Ali grad ima nešto drugo – posvećenost ljudima, malom, običnom čoveku.

Na to me upućuju skulpture razasute svuda po gradu, skulpture male, gde ljudi izrastaju iz asfalta poput trave ili one velike, umetničke koje je izvajao Gustav Vigeland.

Skulpture običnih ljudi kao da upućuju na važnost da čovek bude u centru pažnje i da niko nije nebitan ma koliko bio siromašan ili neobrazovan. 

Svaki od putopisaca čije knjige čitamo dok putujemo Norveškom, od Isidore Sekulić, Miloša Crnjanskog, do danas Vide Ognjenović, Veselina Markovića i Bekima Sejranovića, pišu upravo o tome – o Norvežaninu, čoveku velike skromnosti, odmerenosti i hrabrosti.

Sve to je, naime, Norvežanima bilo neophodno da bi preživeli surovu klimu i opstali u njoj - od Vikinga do dana današnjeg kada je Norvežanin jedan od najbogatijih građana Evrope, ove vrline ga ne napuštaju.

Srećem tako poslovne ljude u odelima i sa akten tašnama koji bez zazora voze trotinete namenje javnoj upotrebi i u isto vreme posmatram skromne zgrade: Gradsku kuću ukrašenu samo skulpturama običnih ljudi, takozvani siromašni dvorac, glavnu katedralu bez ijednog ukrasa u centru grada.

Norveški čovek zaista jeste za divljenje, baš kao i norveška priroda, surova i prelepa u svojoj grandioznosti sa čime se suočavamo već na prvom koraku kada, sledeći putanje koje su prošle Isidora i Vida, odlazimo u severne krajeve Norveške, da posetimo najveći glečer Justedal i najveće fjordove – Sognfjord i Gejranger.

Tek tada shvatam sve one umetnike od Ibzena do Munka koliko čovek raste i jača kroz taj čudni odnos koji Norvežani grade sa prirodom između ljubavi i borbe.

Divljenje koja su Isidora Sekulić i Crnjanski osećali kada su pisali o Norveškoj izgleda da ni danas nema razloga da se promeni, bez obzira koliko se sama zemlja promenila, njeni ljudi su ostali isti. A to i jeste za divljenje.

RTS
foto:internet

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Đorđe Gajić 2018.
Sva prava zadržana.