Video: Divna priča o Petru šampionu...

Ja sam megaobičan, hoću olimpijsko zlato! Njegova snaga nije u mišićima, iako tako na prvi pogled izgleda - već u neverovatnom duhu i unutrašnjoj snazi, koji su i tema ove priče. . .

  • Sport
  • Ostali sportovi


Petar Milenković je evropski šampion u paraolimpijskom Powerlitingu, srpski i balkanski rekorder koji je na svojim plećima uspeo da digne čak 260 kilograma. Nije Petar šampion samo u paraolimpiskom sportu - i u konkurenciji sa ljudima koji nemaju invaliditet - on je šampion. U prevodu:

Ono što on diže (a diže tegove) - u istoriji Srbije niko nikad nije digao. Pored neverovatne težine od 260 kilograma koju je savladao kada je bio u težoj kategoriji (do 107 kg), i sada u kategoriji do 97 kilograma, on drži rekord sa podignutih 230 kilograma tereta.

Hteli smo da pričamo sa Petrom o medaljama koje niže, evropskom rekordu koji je ovih dana oborio na Svetskom prvenstvu u Kazahstanu, evropskom zlatu u Francuskoj, oborenom ličnom rekordu iz Meksiko Sitija, ali razgovor je brzo "otišao na drugu stranu".

Sam Petar priznao je da ga "smaraju" neuka novinarska pitanja "Šta je to Powerlifting", "Da li je to isto što i Body building"?, "Koliko dižeš iz benča?". Nastavili smo zbog toga da pričamu o nečemu drugom - životnoj snazi kojom isijava ovaj mladi čovek, energiji koja "pršti", pobedničkom duhu i ambiciji da i sa 80 nastavi da niže rekorde...

Da "sam naišla na tvrd orah" postaje mi jasno posle prvog pitanja vezanog za njegov invaliditet (Petar je imao saobraćajnu nesreću, posle koje je završio u invalidskim kolicima). Na pitanje da li je sport rešenje i za druge osobe sa invaliditetom bez velikog promišljanja je odgovorio:

"Ne može bavljenje sportom da ti olakšava život, mentalno stanje ti olakšava život. Možete da se bavite čime hoćete. Mentalno stanje je broj jedan, rad na sebi iznutra je ono što vas čini boljim, a ne bavljenje nekom aktivnošću. Niko nikad nije postao bolji jer se bavio nečim, postao je bolji ako se bavio sobom iznutra".



Tako znači...Petar ne samo što niže rekorde, već i ruši predrasude, o sportu kojim se bavi, životu, nesrećama, invaliditetu.

"Posle nesreće ja jesam drugačiji, ali ja se ne osećam drugačije. Ja sam realno drugačiji, ali moj odnos prema životu i svetu nije drugačiji".

Ističe i da, iako u invalidskim kolicima, "patetičan odnos" drugih ljudi nikada nije osetio na svojoj koži, a smatra da ljudi sa invaliditetom koji dobijaju takav odnos - na neki način ga i sami traže.



Pitam odakle mu tolika snaga, kako u sebi nema ni trunke samosažaljenja..."Šta si ti, neko super-biće"?

"Ne, baš naprotiv - ja sam mega-jednostavno biće. Što kaže moja sestra, koja je inače pishijatar - 'najveća tvoja specifičnost je uobičajenost'. Znači sad sve što ću ja da kažem je megaobično, meganormalno, ali opet za praksu megateško: jedina metoda da ideš napred je rad na unutrašnjem sebi, da bi promenio nešto u sebi potreban je ogroman rad, želja i volja za tako nečim...Moje lično iskustvo je da od ljudi dobiješ ono što tražiš u principu - ako tražiš sažaljenje i dobićeš ga", objašnjava Petar.

Prebiram po glavi kako je moguće da posle svega što je prošao ima tako čvrst, tako siguran stav o životu, uspehu, svojoj invalidnosti? "Da li si kao mali gledao superheroje?", nova je slamka za koju se hvatam.

"Naravno da jesam. Hi-Men burazeru!", nasmejao se kao dete, pa ozbiljno nastavio:

"Ali ne, nisu oni uticali na mene. To je jednostavno tako - ne možeš da dovedeš čivavu u teretanu i radiš joj na agresiji jer ona jednostavno nije takva. Ona nije rođena kao pit bul već kao čivava. I može ona da nepreduje, da uči, ali nikada ne može da bude pit bul".

Da li si ti rođen kao pit bul, pitam...

"Ne, svako je rođen sa nekim predispozicijama, a šta ćeš sa njima uradiš - to je potpuno drugo".

U prilog ovoj tezi - podaci iz biografije. Petar je i pre nesreće bio juniorski prvak u Powerliftingu, državne rekorde je obarao više 40 puta. "Sa 17 godina sam počeo da obaram rekorde, tri meseca sam trenirao i oborio rekord, rođen sam za ovaj sport. To mi je išlo odmah", objašnjava Petar.

Saobraćajnu nesreću je imao sa 20 godina, ali ni ona nije uspela dugo da ga izbaci "iz koloseka".

"Devet meseci sam bio u bolnici, toliko nisam radio, a kad sam izašao iz bolnice, odmah sam počeo", kaže.

"Odakle ti volja", opet pitam? Ljudi obično posle nesreća budu u depresiji, pogotovo ako ostanu u kolicima...

"Kad bih imao formulu odakle nekom motivacija, ja bih znao šta ljudima da kažem. Ja nemam na to odgovor, to je deo mog bića, takva je moja reakcija bila na to, nije bilo nijedne sekunde povlačenja ili tako nešto. Bilo mi je odmah jasno šta želim i u kom pravcu želim da krenem. Jednostavno, to je prvo nadolazilo iz mene, nije u pitanju neka šema ili matematika da ja mogu da ispričam - e - radite to i to i onda će da bude tako i tako. Jednostavno nismo svi isti i to dolazi iznutra. Jednostavno ja sam tako reagovao, takvo mi je biće, ne znam".

Pa, odakle tolika mentalna i duhovna snaga?

"To ne mogu da objasnim, jednostavno, takav sam. Kako ako sam hrabar da objasnim uplašenom da ne treba da bude takav? To mislim dolazi iznutra i nije stvar vežbe".

Ipak dolazimo do nekog objašnjenja. U trenutku nesreće, a i dan danas, Petar ima veliku podršku porodice, prvo one koju su činili roditelji i sestra, a potom i nove koju je stvorio sa suprugom i trogodišnjim sinom.

"Porodica tvrda ko čekić. Nije bilo ni najmanjeg odsustva bilo čega. I majka i otac i sestra - jednostavno jako jaka porodica. PRAVA PORODICA - to je strašna podloga za bilo šta što želiš u životu", izričit je Petar.

Pored porodice, da uspehe niže pomogla mu je i podrška države - dobija nagrade i stipendije za osvojene medalje i rekorde, a pomaže mu i paraolimpijski komitet kroz program "Šampioni svaki dan".

Cilj koji želi da ostvari je medalja na Olimpijadi, a nada joj se već sledeće godine.

Za kraj - pitam šta dalje? Da li planira da "primeni znanje" koje je stekao u formalnom obrazovanju, a Petar je i tu šampion - magistar je bankarstva...

"Ne planiram ništa, imam 34 godine, ceo život mogu da se bavim sportom. Moj najveći konkurent, iz Emirata, ima 51 godinu. Lepota ovog sporta je što njime možete da se bavite neograničeno. Ima ljudi i od 80 i nešto godina koji dižu preko 260 kilograma", opet bez dileme odgovara Petar.

Zbog svega toga, ne želimo mu ništa drugo i ništa više - osim - "dobar vetar, šampione"!

Izvor: mondo.rs

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Đorđe Gajić 2018.
Sva prava zadržana.